Uvod

بسم الله الرحمن الرحيم، الرحمن الرحيم

( U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog )

     Ona srca, što svjetla ne vidjevše, ostaju tamnim korovom prekrivena, i u njima pustoš zaista vlada. Znam, osjetio sam to, čitaoče moj. Volio bih da te upoznam, s`gorčinom nečeg, što sam okusio ja, ali ti ne moj. Ne daj se zavarati, i u mene uzdati, jer samo Uzvišeni toga te može spasiti, a mene kao opomenu, tebi poslati.Oči ukletih, i iz dženeta protjeranih, rasijane su po šejtanskim putevima. Nemoj zaboraviti, da ti je Uzvišeni rekao " O sinovi Ademovi, zar vam nisam naredio: Ne klanjajte se šejtanu, on vam je neprijatelj otvoreni" . Ako ja jesam, ti nemoj šejtanskim koracima posrnuti. Jedino Uzvišeni, može te u iskušenje dovesti, i džehenetskog ognja te spasiti, a ti, reci mi.

Koliko treba da budemo bezobrazni? Razmišljaš li, o trenutku, kad će te voljeni, na rukama iz topline iznijete, i spustit u hladnu i ledom okovanu mračnu jamu?

Tu ćeš ostati, tu caruje tama i grobna tišina. Taj trn u oku, što se presijava pločnikom Džehenetskog ogrijeva te žulja, ali trpi. Zanemari ga. Strahuj od kaburskog azaba, kad sjena spusti se u kapcima, i zaspi u jabučicama, a one su te koje će pucati zbog Božjeg bijesa i odrona, nad tvojim kostima. Nevjernicima spasa nema. Vjeruj, tad će uveliko, biti kasno, nema povratka, a znao si da je On milostiv, i da oprašta. Zar ne shvataš, da nastao si od jednog komada, jednog grumena, a gromadi se na kraju vraćaš. Nek` ti duša moja, opomena bude, i put do kajanja. Opomena, na sva zla, što su razastrta na šejtanovom putu, ako sam ih ja brao, i kušao, ti nemoj.

Neka te Allah , jedina istina usmjerava. Ne tuguj, ni ja ne tugujem. Ne vrijedi se bojati, jer Allah zna, kome mir i milost da pokloni, a na koga da se okomi.....